I meni je teško
Prva smena se bliži kraju. U januaru bez snega, doba kad se još nije spustio mrak, već se kroz stakla tamno-sivi dan prolongira na lokal. Osetiš tu boju. Pa upališ svetla. Stojim pred ulaznim vratima, do mene, vitrina sa sladoledom bruji. Oči su mi usmerene na Jovinu ulicu osiromašenu za redove bašta različitih kafića. Već nedelju dana gledam kroz izlog poslastičarnice ili kroz prozor u stanu. Stojim i gledam bledo. Ne plačem. Inače stalno plačem. Od malena tako filtriram emocije, prijatne i neprijatne. Ne razmišljam o onome što se desilo. Samo fiksiram pogled u jednu tačku i osećam se kao govno. Nedelju dana pre. Otišla sam u radionicu da telefoniram. Nelagodno mi je dok pretražujem po imeniku. Suptilnu raspravu vode mozak i taj uporni nemir u stomaku koji se budi na njegovu poruku i kad god provodimo vreme zajedno. Izbegavam ga već nekoliko dana. Za dva meseca koliko se družimo, jedva da smo se razdvajali, ili mi se samo tako čini od intenziteta odnosa. Kada bi mu se pričalo o emoti