I meni je teško

Prva smena se bliži kraju. U januaru bez snega, doba kad se još nije spustio mrak, već se kroz stakla tamno-sivi dan prolongira na lokal. Osetiš tu boju. Pa upališ svetla. Stojim pred ulaznim vratima, do mene, vitrina sa sladoledom bruji. Oči su mi usmerene na Jovinu ulicu osiromašenu za redove bašta različitih kafića. Već nedelju dana gledam kroz izlog poslastičarnice ili kroz prozor u stanu. Stojim i gledam bledo. Ne plačem. Inače stalno plačem. Od malena tako filtriram emocije, prijatne i neprijatne. Ne razmišljam o onome što se desilo. Samo fiksiram pogled u jednu tačku i osećam se kao govno.

Nedelju dana pre.

Otišla sam u radionicu da telefoniram. Nelagodno mi je dok pretražujem po imeniku. Suptilnu raspravu vode mozak i taj uporni nemir u stomaku koji se budi na njegovu poruku i kad god provodimo vreme zajedno. 

Izbegavam ga već nekoliko dana. Za dva meseca koliko se družimo, jedva da smo se razdvajali, ili mi se samo tako čini od intenziteta odnosa. Kada bi mu se pričalo o emotivnoj nedostupnosti ili monogamiji naspram otvorenih odnosa, zvao je dok ne bih pristala da dođem. Iako me je pri tim iznenadnim pozivima oblivao hladan znoj i pomalo sam drhtala, pripisivala sam senzacije svojoj nesigurnosti u njegovom prisustvu, jer sam bila zadivljena njime otkako sam ga upoznala.  Inteligentan, pun znanja, beskrajno duhovit, feminista... 

Sa tim vrednostima, nije trebalo da komentariše moje drugarice kao da su objekti za njegovo zadovoljstvo. Bes mi oživljava u telu dok se prisećam skorašnjeg razgovora kada je bez ikakve osnove pomenuo kako bi moja cimerka možda spavala sa njim, pa se zatim prešaltao na moju najbolju drugaricu. Ranije bih pronašla opravdanje i za ovo, ali iskusila sam već jedan odnos gde su verbalne tvrdnje i ponašanja osobe bile u ozbiljnom sukobu.

Zašto ga pozivam? Obećala sam da ćemo gledati taj jebeni film i peče me savest što sam nestala na nekoliko dana.

• Hej, šta ima?

• Ej, evo na bajsu, nosim dostavu. Šta ti?

• Na poslu. Hoćeš da pogledamo Annie Hall večeras?

• Uf, rado, ali radiću do kasno, pa ne mogu.

• Važi, čujemo se za neki drugi dan.

Olakšanje. Odoh da sredim vitrine i zaključim smenu, pa ću na pivo.

Pozvao je da javi kako je ranije završio i da možemo gledati film. Sranje.

• Ja sam u pabu. Upoznala sam nekog Slovenca u poslastičarnici, došli smo na pivo. Hajde svrati, pa ćemo posle u stan.

• Okej.

Napravio je čudnu atmosferu kada je došao. Činio mi se napetim i iziritiranim. Užurbanim. Osetila sam njegovu netrpeljivost prema Slovencu. Podsmevao mu se. Nisam znala da li su ostali primetili, bilo mi je neprijatno.

Okrenuli smo još jednu turu. Shvatila sam da je već kasno za film, što mi je bilo drago. Ipak je pitao kad ćemo u stan.

• Ma ne mogu večeras da gledam film, premorena sam.

• Okej, ali nema šanse da ja sad idem na Detelinaru, - rekao je kao da se podrazumeva da će prespavati kod mene. To mi nije bilo u planu ni kad sam ga inicijalno pozvala da pogledamo film.

• Pa dobro, spavaj kod mene, - čujem kako izgovaram, pre nego što sam sebi dala vremena da smislim odgovarajuće reči kojim ću ga odbiti.

Razbesnela me je ta bezobrazna nametljivost, ali po navici, nisam odreagovala po osećaju. Govorila sam sebi da je nebitno. Jednom je već prespavao, bilo je sve okej. Sve je bilo okej, a celu noć nisam oka sklopila, iako je drugarica bila pored mene, a on na drugom kraju sobe. Zašto nas tokom odrastanja nisu učili da verujemo svojoj intuiciji?

Otišli smo na giros, odbacili Slovenca taksijem do zgrade, pa došli u stan. Dok sam zatvarala prozor, rekao mi je:

• Ne možemo da spavamo zajedno, a da nismo zagrljeni.

Nisam ga želela u stanu, krevetu, pogotovo ne da se grlim sa njim. Gadio mi se i samo sam htela da se završi noć. Bila sam premorena.

• Okej.

Ležala sam obgrljena rukama tog čoveka od skoro dva metra i sto kila, jedanaest godina starijeg od mene i u životu nisam bila razbuđenija, iako su mi se pre samo deset minuta oči sklapale od neispavanosti. Gledala sam kroz prozor u svetiljku na banderi, nisam se ni trudila da pohvatam misli, koliko su brzo navirale.

• Nema šanse da zaspim.

• Šta predlažeš?

Je l’ moguće da sam tek tada dozvolila sebi da pomislim koja mu je bila namera?

Užurbano sam dohvatila telefon sa stola iznad naših glava.

• Weekendov novi album. Moraš da ga čuješ.

Vrtela sam pesme na dizeru kao glupača, praveći se kako se u vazduhu ne oseća tenzija njegovog iščekivanja i mog, neko bi rekao bezrazložnog, odlaganja da ga isteram iz stana.

Počeo je podrugljivo da oponaša Weekendov glas i tražio je da prekinem muziku, pa sam to uradila.

• Pa dobro, šta ćemo da radimo?, - pitala sam unapred uplašena odgovorom.

• Seks?

• Ne! - Osećala sam da je iz mene izašlo svako ne koje nisam ispoljila u poslednja dva meseca. Pomislila sam kako je ovo ne i za: Neću da dođem kod tebe, jer mi tvoja energija stvara nelagodu. Neću da žmurim na to što se nabacuješ svim mojim drugaricama, kao manijak. Nisu mi smešne šale o silovanju. Ne! Ne! Nee!

• Wow, ovo je najodlučnije ne ikada.

Nesmetano je nastavio da me ubeđuje. Rekao je kako bi se to svakako desilo, samo je bilo pitanje vremena.

• Ja sam to planirao u subotu, kad sam te pitao jesi li u pabu, ali si napisala da ideš kući da spavaš, pa nisam došao.

On je planirao. Gde sam tu ja?

Nastavio je da priča. Ne sećam se svega što je govorio. Rekao je kako sam mu super, najslati drugarica, jer slobodno pričam o seksu, za razliku od ostalih. Gadila sam se samoj sebi zbog njegovih reči. Poverila sam mu se kao prijatelju o odnosu sa bivšim momkom, a on me je fetišizovao. Prošao mi je rukom po zadnjem delu butine, pa još ka gore. Udarila sam ga po šaci, ni približnom jačinom kojom sam želela. Rekla sam mu da prestane, sebi u bradu. I smeškala sam se. Jebeno sam se smeškala blago unezvereno, kao i uvek kad mi je neprijatno zbog reči ili ponašanja nekog muškarca. 

Ustala sam iz kreveta i donela pepeljaru i kutiju Winstona. Sedela sam naslonjena na stranu kreveta, a on uza zid. Konačno smo se odaljili. Tresli smo pepeo u pepeljaru između nas, a ja sam mu objašnjavala zašto neću da spavam sa njim.

• Ne razumem otkud sad ovo. Baš smo skoro zaključili kako smo samo prijatelji. Znaš da se viđam sa bivšim momkom. Možda je glupo, ali volim ga i dalje, i povrh svega se negde nadam da će ponovo biti nešto više od nas.

• Ma nemaš ti razloga da se meni pravdaš.

Sanja, zašto mu se pravdaš? Sve je okej sa tobom i ništa pogrešno nisi uradila. Ali osećam se toliko odvratno.

• Da li želiš da idem?

Dadada!!

• Ma lezi sad tu i spavaj, - ladno sam ponovo izdala sebe.

Mislila sam kako više neće pokušavati, da će zaspati, iako ja sigurno neću, a sutra ću sve zaboraviti, iako sam znala da ni to sigurno neću.

Ponovo je legao pored mene i pomazio me po članku. Panično sam se uspravila na krevetu.

• Ja ne mogu da izdržim ovaj pritisak.

• Okej, okej. Zovem taksi i idem.

Zagrlio me je pre nego što je izašao iz stana i ponavljao:

• Izviniizviniizvinii...

• Okej, čućemo se.

Posle par dana mi je poslao poruku na instagramu, koju nisam otvorila. Nakon toga mi je stigao sms:

• Znam da je ovo što se desilo teško. Voleo bih da možemo da pričamo i pokušamo da rešimo stvari. Ti meni mnogo značiš i ne bih voleo da se stvari raspadnu među nama.

Dvanaest minuta agonije pre nego što sam iskucala poruku. Ni tada nisam bila spremna da mu odgovorim, niti sam to ikada više želela da uradim, ali jesam.

• Aj pričaćemo ovih dana. Mene je ovo baš povredilo i pogubila sam se iskreno

• I meni je teško. Žao mi je što se tako osećaš. Ni u jednom trenutku nisam želeo da te povredim

Pa još jedna poruka.

• Više puta sam ti rekao koliko si mi pomogla i koliko mi značiš i to još uvek stoji.

Kao da sam se ja njemu usrala u život, ali me on, eto, i povrh toga voli.

• Zvaću te da pričamo, samo ne mogu sad. Treba mi još vremena, stvarno

• Ni najmanji problem. Čujemo se

Dve nedelje posle.

Kraj je druge smene. Idem odsutna i zamišljena ka kanti preko puta lokala da bacim smeće. Ugledala sam ga tek kad se našao ispred mene, na biciklu. Mahnuo mi je. Skamenila sam se, ali sam se osmehnula gotovo postiđeno. Ponovo taj osmeh.

Shvatio je posle nekog vremena tišine da se nećemo više čuti. Kada bismo se sreli, prolazio bi biciklom pored mene i ne pogledavši, kao da se nismo poznavali. Nakon što bih ga videla, bilo bi mi potrebno malo vremena da uravnotežim disanje, ali ne mnogo.

Sada baš retko razmišljam o tome. Kada me nešto seti, u glavi mi odzvanja rečenica I meni je teško. Osetim blagu mučninu, pa udahnem duboko, izdahnem i odagnam misli.