Julska noć
Ceo život čekam na tebe
Sedim sam i gledam u sebe
Mislim sad, pitam se, gde si ti
Što ti ne piješ?
Loša noć. Ako uzmem pivo, biće gore.
Kraj je jula, negde iza ponoći. Vazduh je otežan toplotom, alkoholom prosutim po betonu i smradom Dunava. Zvezde se sa ovog mesta nesmetano vide.
Udaljila sam se od društva, ali evo te opet. Nije mi bilo drago. Nisi mi se dopao i želela sam da me svi ostave na miru.
A što ne piješ?
Rekla sam ti da je bolje da ne uzmem da pijem.
Znači, sjediš trijezna na sred keja?
Ismejala sam se tom komentaru, shvatajući banalnost situacije. Taaako sam lako počela da te posmatram drugim očima, onim što reflektuju sjaj zvezda iznad naših glava. Što bi Romana rekla Znam ja šta je sa mnom kad mi gore obrazi.
Sećam se da sam ti odgovorila na pitanje koje si postavljao kao pokvarena ploča.
Srela sam nekoga ko mi je bio prijatelj godinama, bila sam i zaljubljena u njega. Posvađali smo se, nismo se čuli par meseci. Prošao je malopre pored mene, nije mi se javio.
Na mesto ničega, praznine i otupelosti koju sam osećala tog proleća i leta, sručila se kamenčina, meteor. Mešala su mi se osećanja povređenosti, stida, besa i satisfakcije kojoj tu nije bilo mesto, što sam ga srela.
Treba da piješ.
Danima sam se nakon toga pitala kako je moguće da si preko noći istopio kamen u mojoj utrobi. Zadržala se toplina koja je dospela do svake pore, od te vatre i od tog jula.
Pričali smo o astrologiji. Dopalo mi se što ti je sunce u ribama, manje što je mesec u jarcu. Nisi znao šta predstavlja išta od toga, ali si kao znatiželjno postavljao pitanja i pažljivo me slušao. Sprdao si se da sam emotivno osakaćena. Skretao si pogled kad bi primetio da gledam ka tebi i zadovoljno se smeškao. Bilo mi je simpatično koliko si stidljiv.
I čekao sam da sa neba padneš ti
I baš na tome mestu budem ja
Čekao sam ko zna šta
Da me odnese
Ali istina je da ovo što se sada odvija među nama nisu tih mesec dana leta. Pola pet je ujutru. Otvaram vrata pijana, pa samim tim ne tiho koliko bi trebalo, jer cimerke spavaju po sobama. Nisam te videla dva meseca, a tad je susret bio kratak i bilo je mučno. Seks nije bio opcija. Sad nam je tu seks, pa će biti top, to je naš teren.
Na ulazu si počeo da me ljubiš i da se osmehuješ. Ljubila sam i ja tebe, a nešto u meni se zaledilo. Posmatrala sam scenu izmeštena iz svog tela. Lik sa pijanim osmehom u očima i na usnama me ljubi i uzvraćam mu poljupcima, mehanički.
Vodim te do sobe. Džin tonik je učinio svoje, pa sam možda umislila. Ali i ranije sam te dočekivala pijana. Agonija se prenosi na sobu. Nisi mi čak ni lep. Manta mi se i mislim da mi
srce ubrzano lupa. Gasim svetlo i povlačim te do kreveta, kao kad si prvi put došao u ovaj stan. Lutamo rukama jedno po drugome, ali to prosto nismo više mi. Bar nismo ono što smo bili u mojoj glavi. Deluje mi da se ti zabavljaš.
Čudno mi je – izgovaram dok ti se nervozno smeškam.
Šta ti je čudno?
Ne znam, ne osećam hemiju.
Osmehuješ se i ti slabašno, nesigurno. Iz tvog pogleda ne mogu da zaključim da li se nelagoda koju osećam prenela na tebe ili moje reči nisi shvatio ozbiljno.
Nestrpljivo i iziritirano nedostatkom prijatnih senzacija u telu, ubrzavam predigru, u nadi da ćeš tek sasvim duboko u meni pronaći i ponovo rasplamsati plamičak koji si jednom probudio. Pokušaj očajnice. Muka mi je.
Hajde siđi.
Šta ti je?
Gledam u plafon, prazan kao prostor u meni. Plačem.
Ne mogu. Nije mi to to. Kao da me ne privlačiš. Mislim da nisam više zaljubljena.
Druga devojka bi slavila taj momenat. Svesna sam da treba da se smejem. Ovo što osećam nije racionalno. Patila sam zbog tebe prethodne dve godine, ali kao da bih se radije zadržala tu, nego sedela sa ovom rupom koja me ne povlači u sebe, već me tera iz sopstvene kože.
Privijaš me k sebi, tešiš me maženjem po kosi, kao u nekoliko navrata pre, kada bih plakala, a ti ne bi znao šta da mi kažeš. Iako si bio pored mene u tim momentima, osećala sam da si tu najmanje želeo da budeš. Ostajao si radi reda i mazio me po kosi. Noćas si izgovorio ono što si verovatno mislio svakog prethodnog puta. Bilo je potrebno par minuta da izvučem reči iz tebe, nisi želeo da zvuče glupo.
Ja sam ovdje kao neki terapeut.
Nije mi prošlo kroz glavu da bi bolje bilo da si ćutao, niti me je izjava povredila. Nisam ništa osetila.
Ostali smo da ležimo zagrljeni. Pričali smo o tome koliko smo se napili, da li se treba ili ne treba drogirati, čini mi se i o putovanjima. I smejali smo se, kao i uvek. Bilo je toplo u tvom naručju, ušuškano. U tom trenutku sam pomislila možda sad. Podigla sam glavu sa tvojih grudi i zagledala ti se u lice. Čekala sam da mi se oči ispune sjajem neba koje se one noći prostiralo nad kejom, ali nisu.
Šta je? Što me gledaš? - Jedva primetan osmeh i upitan pogled dole ka meni.
Ništa.
U nekom momentu smo ponovo počeli. Rekla sam ti da usporiš. Želela sam da budem prisutna, da sve upijem. Bilo je dobro. Nisam forsirala uzdahe. Telo je prihvatilo tvoje i bila sam tako blizu, možda sam čak i dospela tamo. Brzo sam se ipak odvojila od tebe. Nije mi bilo dovoljno što te je samo telo prihvatilo.
Ne mogu više da se jebem, - rekla sam ti, sedeći prislonjena uz tebe.
Gledao si me bledo, a onda si počeo da se smeješ. Smejao si se i smejao. I ja sam se smejala.
Pričali smo još neko vreme. Okrenula sam ti leđa, prebacio si ruku preko mene. Prolazili su minuti, pa sati, nisam mogla da zaspim. Zapitala sam se zbog čega. Spoznaja mi se prišunjala niotkuda, kao julske noći ti pod kožu. Plašim se da ćeš reći da ideš, kao toliko puta pre. Ti si odlazio, ja sam strepela. Nakon toga sam dozvolila sebi da se dublje zamislim. Da li te zaista i dalje želim u svom krevetu, rukama obavijenim oko mog tela, dok ne mogu da se uspavam? Ne. Telo je upamtilo strah od naših ranijih viđanja i upisalo ga u sebe. Udahni, izdahni… Više se ne bojim, jer mi nije važno. Umirila sam se, na kratko i zadremala.
Oko jedanaest si rekao da ideš nazad u stan. Ispratila sam te do vrata. Ljubio si me i osmehivali smo se.
Vratila sam se u krevet, konačno imam jastuk samo za sebe. Spavala sam do tri popodne.
Comments
Post a Comment