Seksualno nasilje u ratu u Bosni i Hercegovini

Između 20.000 i 50.000 žena, devojčica i muškaraca preživelo je seksualno nasilje u ratu 90tih godina u Bosni i Hercegovini. Ratno seksualno nasilje počinjavali su pripadnici vojske, policije i paravojnih jedinica svih zaraćenih strana, a žrtve i preživele/i su bile/i lokalne žene, devojčice i muškarci, takođe svih etničkih grupa. Ipak, u najvećem broju je ovaj vid nasilja počinjen nad Bošnjakinjama od strane bosanskih Srba.

Seksualno nasilje je strana bosanskih Srba koristila kao oružje etničkog čišćenja u ratu. Kako bi proterali bošnjačke porodice sa teritorije istočne Bosne i postarali se da se ne vrate, počinjavali su masovna silovanja, često pred porodicom i u javnosti, često grupno, a bilo je slučajeva u kojima su prisiljavali članove porodice ili komšije da vrše ovaj vid nasilja nad svojim ženama, prijateljicama, majkama.

Žene i devojčice su odvođene u logore koji su služili za seksualno porobljavanje i tamo su zlostavljane mesecima. Mnoge nisu puštane dok im trudnoća ne odmakne toliko da više ne mogu da abortiraju „četničku decu“.

Nakon pretrpljenog seksualnog nasilja u ratu, mnogo žena je preživljavalo nasilje u porodici i etiketiranje od strane zajednice. Poručivalo im se da su to htele, da su mogle pobeći. Žene koje su prijavile zlostavljače ili podnele zahtev za priznavanje statusa civilne žrtve rata, često su izlagane stigmatizaciji od strane sistema.

Tokom marta sam na praksi u sigurnoj ženskoj kući „Medica“ u Zenici koja već trideset godina pruža različite vrste podrške ženama i deci preživelim ratno seksualno nasilje, ali i nasilje u porodici. Direktorica Medice Sabiha Husić, podelila je kako danas ženama ume da bude još teže da dobiju status civilne žrtve rata, upravo zbog predrasuda i nedovoljne senzibilisanosti članova i članica komisije za utvrđivanje statusa. Postavljaju im se pitanja šta su do sad čekale, zašto prijavljuju tek sad. Ukoliko se žene pojave „sređene“, upućuju im se komentari da ne izgledaju kao žrtve.

Zakon o civilnim žrtvama rata sam po sebi nije jedinstven na nivou države, razlikuje se u entitetima. Različito od Federacije BiH, u Republici Srpskoj, preživelima seksualnog nasilja u ratu, bio je postavljen rok od pet godina po stupanju Zakona na snagu, da podnesu prijavu za priznavanje statusa. Rok je istekao prošle godine.

Sistem ne mari ili se ne trudi da se dovoljno senzibiliše za žensko iskustvo. Ne bi smelo da postoji vremensko ograničenje za progovaranje o traumi kakvu ostavlja preživljeno seksualno nasilje. Hiljade žena i danas ćuti o pretrpljenom nasilju iz straha od osude, posramljivanja, odbacivanja od porodice i društva. Patrijarhalni sistem u kome živimo se ne menja mnogo. Tri decenije nakon rata, i dalje poručuje ženama i njihovim porodicama da se same bore sa psihičkim, emocionalnim i fizičkim posledicama zločina koji je je neko drugi odlučio da nad njima počini.

Ne mogu da ne pomenem Zakon o civilnim žrtvama rata Republike Srbije, koji je najdiskriminatorniji u regionu. Prema ovom Zakonu, civilne žrtve rata su samo državljani Republike Srbije kod kojih je nastupilo oštećenje organizma od najmanje 50%, a koje je nastalo od strane neprijatelja tokom rata ili izvođenja ratne operacije na teritoriji Republike Srbije. Zakon je ogledalo narativa srpskih vlasti o učešću naše države u ratu 90tih. Kako bismo zaista razgovarali o pomirenju, važno je da prvo preuzmemo odgovornost i da negiranjem ne lišavamo žrtve i preživele dostojanstva. Najviše bih volela da Srbija izdvoji sredstva za reparacije preživelim ratnog seksualnog nasilja od strane jedinica koje je finansirala, kao simbol priznavanja zločina i želje za premošćivanjem kolektivnih trauma.

Došla sam u Medicu kako bih naučila više o ratnom seksualnom nasilju u Bosni i Hercegovini, o psihološkoj podršci preživelim ženama i devojčicama, kao i kako sa mladima razgovarati na ovu temu. U narednim blogovima ću podeliti znanje i veštine koje stručnjakinje Medice meni pružaju, kako bismo zajedno učili/e i radili/e na kreiranju zajednice koja veruje ženskom iskustvu i u kojoj ne postoji tolerancija za nasilje prema ženama i devojčicama.

Western Balkans Fund mi je pružio podršku u odlasku na praksu u „Medica“ Zenica.