Razumevanje traume i transgeneracijski prenos traume ratnog seksualnog nasilja u BiH

 „Medica“ Zenica je u saradnji sa drugim organizacijama iz regiona zimus organizovala konferenciju o posledicama ratnog seksualnog nasilja u bivšoj Jugoslaviji. Na događaju su nam psihološkinje detaljnije definisale traumu i govorile o transgeneracijskom prenosu traume seksualnog nasilja u ratu u Bosni i Hercegovini.

Tokom ovomesečne prakse u Medici, dobila sam priliku da slušam i da se malo bliže posvetim učenju o traumi, i prenosu traume ratnog seksualnog nasilja na nove generacije.

„Trauma je iskustvo dubokog i beskrajnog straha.“ (Teufika Ibrahimefendić, Sabiha Husić „Psihosocijalna podrška i pomoć preživjelim žrtvama i svjedocima“, Tuzla-Zenica, 2018.)

U gore pomenutom priručniku koji sam koristila u toku pisanja ovog bloga, razgovor o traumi autorke počinju objašnjavanjem straha. Strah je zdrav kada se javlja u slučajevima stvarne pretnje po nas, našu bezbednost. Psihološki je mehanizam koji nam pomaže da se zaštitimo kada smo u opasnosti; da bežimo ili se borimo.

Strah koji je prisutan u traumi je drugačiji. Hroničan je i osoba koja nosi traumu kontinuirano oseća da je u situaciji životne ugroženosti pred kojom je bespomoćna. Bez obzira na to što su se događaj ili događaji usled kojih je osoba razvila traumu desili u prošlosti i opasnost je prošla, osećaj straha je i dalje prisutan i u telu i psihi deluje vrlo realno.

„Trauma podrazumjeva patnju kao sastavni dio životnog iskustva, patnju koju osoba može podijeliti s nekim, potisnuti u sjećanje ili je može integrirati u svoje životno iskustvo, ali to je rana koja nikada ne može zacijeliti.“ (gore navedeni priručnik)

Autorke, koje preživelima pružaju različite vrste podrške, dalje navode da osobe koje su pretrpele silovanje i bile gotovo ubijene nikada ne mogu zaboraviti ove događaje, što je, naravno jasno; ali govore i da njihova patnja ne prestaje. Mogu naučiti kako da se nose s traumom i nastaviti život normalno, ali to ne znači da je njihova patnja prestala. Autorke naglašavaju da nije pitanje da li patnja može da prestane, već moraju li se preživele same boriti sa njom?

Patrijarhat uči društvo da ne veruje ženskom iskustvu. Kada je seksualno nasilje u pitanju, uglavnom žena biva etiketirana, okrivljena da je sama tražila, postavljaju joj se pitanja poput „Šta si imala na sebi?“; često trpi nasilje u porodici, odbacivanje, itd. Dakle, pored toga što će se do kraja života nositi sa teretom tuđeg zločina počinjenog nad njom, zajednica joj dodatno otežava, jer joj na različite načine poručuje da nije otvorena za njenu priču. Mnoge žene nisu ni danas progovorile o pretrpljenom nasilju i same se bore sa strahom i patnjom traume silovanja.

Transgeneracijski prenos traume ratnog seksualnog nasilja

„Transgeneracijska trauma proces je u kojem se traumatično iskustvo jedne generacije može prenijeti na drugu ili čak treću generaciju. U slučajevima transgeneracijske traume djeca i unuci nalaze se u situacijama da imaju simptome ili „preživljavaju“ određena iskustva prve generacije i originalnog traumatskog događaja.

... Transgeneracijska trauma prepoznata je kao ozbiljna posljedica teških traumatskih događaja kao što su rat, međuetnički sukobi, genocid, ropstvo, silovanja, kolonijalizam i prirodne i neprirodne katastrofe. Što se tiče javnog zdravstva, treba ozbiljno shvatiti činjenicu da transgeneracijske traume ometaju kako pojedinačnu sposobnost, tako i sposobnost zajednice da zaraste, funkcionira i napreduje za generacije koje dolaze.“ (gore navedeni priručnik)

Najveći broj podataka o transgeneracijskom prenosu traume dolazi iz istraživanja o deci ljudi koji su preživeli holokaust. Yael Danieli je u kasnim 60tim u New Yorku otvorila centar za lečenje preživelih žrtava holokausta i njihove dece. Otkrila je da nijedna osoba nije prethodno saslušana o iskustvima koja je preživela u koncentracionim logorima, čak ni od stručnjaka za mentalno zdravlje. Preživeli/e su nailazili/e na nepoverenje, jer su im priče bile vrlo traumatične. Danieli kaže da su se usled „zavere ćutanja“ od strane društva i sistema, povukli/e u svoje porodice, što onemogućava ispravan način tugovanja.

„I danas su mi te slike žive, imam napade panike... Moja iznenadna nervoza prenosi se i na moju djecu. Oni pate sa mnom.

Nisam mogla svojim sinovima reći šta mi se sve dogodilo tokom rata. Znaju da sam bila u logoru, ali im detalje nisam ispričala jer su muškarci. Da su ženska djeca, ne znam kako bi bilo. Mogu reći: bila sam u logoru, ali mi je nekako teško reći: bila sam silovana, jer kako će oni gledati na mene?“ (preživela žena seksualnog nasilja u ratu u BiH; priručnik)

Kako su autorke navele, prema tvrdnjama porodičnih terapeuta, ukoliko roditelji imaju nerazrešene traume, one se na decu prenose kroz njihov stil odgajanja dece. Deca crpe emocije od roditelja koji nose teret traume; često se preterano „plašljive“ reakcije roditelja, prenose na decu u vidu izražene anksioznosti.

Neke porodice i same imaju uspostavljen „zavet ćutanja“, te ne razgovaraju o preživljenoj ratnoj torturi jednog ili više članova. Manjak razgovora ili poricanje da se traumatsko iskustvo desilo, navodi se kao jedan od faktora rizika koji utiču na pojavnost transgeneracijskog prenosa traume.

Volela bih da znam u kojoj meri patrijarhalno uređenje društvenog sistema utiče na prenos traume kakva je trauma ratnog seksualnog nasilja na nove generacije. Moja pretpostavka je da utiče u velikoj meri. Time što prebacujemo teret pretrpljenog seksualnog nasilja na ženu koja ga je preživela; time što je posramljujemo i ućutkujemo, usporavamo njen lični proces zaceljivanja, ali i proces zaceljivanja čitave zajednice. Ukoliko nema kome da se obrati, ukoliko je u strahu da će biti odbačena ako progovori; da ne smeju muški članovi porodice da čuju šta je preživela; žena se zatvara u sebe, a nemoguće je da sama isprocesuira i nosi se na zdrav način sa traumom seksualnog nasilja, pa na kraju dana i da ne projektuje svoje strahove i emocionalna previranja na članove porodice.

Kako bi kolektivna trauma zacelila, važno je da pravimo siguran prostor za zaceljivanje individualnih trauma preživelih žena (što bi samo po sebi trebalo da nam bude i više nego dovoljno da radimo na promenama u perspektivi društva prema preživelim seksualnog nasilja).

Western Balkans Fund mi je pružio podršku u odlasku na praksu u „Medica“ Zenica.